Ako mi se nešto desi

Što neko reče, kad se svetiš, kopaš dva groba – jedan za neprijatelja i jedan za sebe;

obiđem.“

„Što? Misli da ću se i ja roknuti?“

„Ne, mislim da…“

„Uđi, uđi. Uzmi piće, druže stari, sedi.“

Čaz sipa sebi čašu, privuče finu pletenu stolicu koja više služi za ukras nego za upotrebu i postavlja je blizu O’Lirija.

Dugo sede u tišini. O’Liriju je oduvek prijalo što Čaz priča samo kad ima nešto da kaže. Za razliku od ostalih majmuna u ekipi.

„Jesi li se čuo s kompjuterašem?“

Čaz se sagne, proveri lance koji ovoga vezuju za teške betonske blokove.

O’Liri klimne.

Čaz kaže: „Da ga pustimo da kaže poslednje reči?“

O’Liri odmahuje glavom. „Ako bez moje dozvole radiš na mojoj teritoriji, nema poslednjih reči. Dobiješ ono što ti sleduje.“

„Njegovi će uzvratiti udarac“, podseća ga Čaz.

Čudo jedno koliko mrzimo turiste iako ćemo svi u nekom trenutku to biti…

Čudno je to kad imaš decu. Kako rastu, uvek te nešto podseća na ono kad su bili mali. Kako su se zaletali prema vratima kad se vratiš s posla. Kako su te držali za ruku i hteli da provode svaki trenutak s tobom.

U iskušenju je; krv mu vri u venama kad je zamisli golu i potpuno promočenu

mislio da njegov otac, radnik u fabrici Grejt vestern, ima nekakvo medicinsko znanje, jer kad god bi mami nešto falilo – kada bi se ušinula, udarila prst na nozi, posekla se na papir – tata bi rekao: „Znam ja lek za to“, i majka bi pocrvenela, zakikotala se i rekla: „A znaš, je li?“ Rajan se setio koliko se užasnuo u višim razredima osnovne

Pitao ju je može li da prepiše domaći od nje. Trudio se da se snađe, jer nije nadaren za matematiku, i ujedno lenjo pokušavao da flertuje s njom.

Alison odmotava ćebe i prostire ga na travu. Letnja noć odiše vlagom i nadom.