Neksus

Samo, moć nije isto što i razum, i čovečanstvo je posle stotinu hiljada otkrića, izuma i osvajanja sateralo sebe u egzistencijalnu krizu. Na ivici smo ekološkog kolapsa, do čega smo doveli zloupotrebom svoje moći

Prema hipotezi postavljenoj u Homo deusu, ne budu li ljudska bića pripazila, mogli bismo da se rastočimo u bujici informacija kao grumen zemlje u matici brze reke i u sveopštem poretku čovečanstvo će se pretvoriti u puki talasić u protoku informacija.

Svaki smartfon sadrži više informacija nego Aleksandrijska biblioteka13

definiciji sovjetskog disidenta, filozofa i satiričara Aleksandra Zinovjeva, homo sovjetikus je bio servilno i cinično ljudsko biće, bez ikakve inicijative i samostalnog razmišljanja, koje se pasivno povinovalo i najbesmislenijim naređenjima, ravnodušno prema posledicama svojih postupaka.3 Sovjetska informaciona mreža je stvorila homo sovjetikusa nadzorom, kaznama i nagradama.

svaki pojedinac posmatra svet iz drugačije perspektive, oblikovane presekom ličnosti i lične prošlosti

Pristalice teorija zavere po pravilu su krajnje sumnjičave kad je reč o ma kakvom postojećem konsenzusu, ali kad je reč o njihovim vlastitim verovanjima, oslobode se svake sumnjičavosti i padaju kao žrtve potrebe za potvrdom sopstvenog gledišta.

Kao što većina Jevreja zaboravlja da su rabini bili uređivači Starog zaveta, tako i većina hrišćana zaboravlja da su crkveni sabori bili uređivači Novog zaveta i gleda na njega prosto-naprosto kao na nepogrešivu reč Božju.

Sa svakim novim pokušajem moć rabinske institucije samo je rasla. „Veruj nepogrešivoj knjizi“ pretvorilo se u „veruj ljudima koji tumače knjigu“.

Ta gruba analiza propušta da uoči da ljudska moć nikada ne proishodi iz pojedinačne inicijative. Moć uvek niče iz saradnje velikog broja ljudskih bića.

„Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Slobodni čovek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, esnafski majstor i kalfa, ukratko – ugnjetač i ugnjeteni stajali su jedan prema drugom u stalnoj suprotnosti, vodili neprekidnu, čas skrivenu čas otvorenu borbu, borbu koja se uvek završavala revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajedničkom propašću klasa koje su se borile.“