Kainov ožiljak

Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa.

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude.

Istorija je film montiran od krupnih kadrova.

Knjiga napisana velikim slovima.

Neverovatno mi je da nemačka služba posluje tako.“
„Misliš – nako, bosanski. Turski. Da se ne zna ko pije, a ko plaća?“
„Baš tako.“
„Ćitav svijet posluje tako, moj Ivane. I zato im mi, Bosanci, samo ako se potrudimo, svima moremo uzet mjeru.“

Znate…“ reče. „Nije moguće biti samo malo ubijen.“

upriličen je ručak čija ga je sumorna atmosfera podsetila na bosansku sahranu čoveka koji nije bio dovoljno mlad da se za njim tuguje i plače, ni dovoljno star da se kaže kako mu je došlo vreme.

te knjige i hronike će, možda, napisati ljudi poput njega, pisci koji zaziru od sveta i njegove istorije, mučeni i proganjani, umetnici koji imaju oko za detalj, za naizgled nebitne pojedinosti, i kojima, dok su zagledani u tu tajnu istoriju staza, lica i predela, promiču krupni, veliki događaji.

Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude.
Istorija je film montiran od krupnih kadrova.
Knjiga napisana velikim slovima.

Pobede i pobednici…“ gorko će Andrić. „Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Bombe su padale na glavni grad Nemačke.
Kao reči na belinu papira.