Vetrovi zla

„Ja sam ti, jarane, rođen u ljeto, zato mnogo gunđam“, znao je da kaže ne uspevajući da objasni tu svoju osobinu. „Tako mi je mater moja, Ismeta, govorila: Gdje te rodih u ljeto, da mi dušu jedeš, kurjaci te ne pojeli. Al’ ti mi nemoj zamjeriti, bolan, ti si barem svjetski čovjek. Nagledo si se, bezbeli, čuda svakojakih.“

Bog ne postoji. Nego ga mi ubacimo među narode koje želimo da posvađamo, pa ih posvađa bog, a ne mi

Ljubav i tuga mogu se izreći samo na maternjem jeziku

Da li se ljubav koju izdaš računa u ljubavi, jarane?“

Ćutanje je najbolje rešenje kada ružna istina želi da progrize sebi

Mnogo je ubica u Srbiji, raspope. Krv, smrt, hajduci i razbojnici koji pljačkaju narod, oborknezovi koji ga takođe pljačkaju, pa kad im ja pripretim zatvorom, oni meni priprete bunom. Pa naoružaju narod da bi mogao da se bori za njih koji ga pljačkaju. A narod, glup kao i svaki narod, padne na obećanja da će im biti bolje.

Pusti sad to, Jusufe, niko nije uspeo da se vrati i ispravi svoje propuste. Takve su greške. Nikad se ne ispravljaju. Možemo jedino da ih praštamo drugima ili da od drugih za svoje dobijemo oproštaj. Najteže je samome sebi iznuditi oproštaj, za sopstvene promašaje. Polomljena testija se baci jer i pored najboljeg tutkala ne može da drži vodu, ali polomljeno držalje sekire možemo da zamenimo. Stvar je u tananosti i krhkosti onoga što smo polomili, pa ili nam klizne između prstiju i nestane ili nam napravi žuljeve i stvrdne nam dlanove za sva vremena.

Ljubav i tuga mogu se izreći samo na maternjem jeziku.

Mene život pritiska, a ne smrt. Smrt je lakša. Samo djevice i baklave.

Ćutanje je najbolje rešenje kada ružna istina želi da progrize sebi put.