Poniženi i uvređeni

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања?

„Бедни“ нису само људи лишени материјалног благостања или неопходних средстава за живот већ и људи који су несрећни, сиромашни, понижени и тиме изазивају симпатије и саосећање. У том смислу појмови „бедни“, „понижени“ и „увређени“ могу се сматрати синонимима.

Што год је врлина чистија, утолико више у њој има егоизма.

– Не, Вања, не! Ти не знаш њега, ти си мало с њим био; њега треба ближе упознати, па тек после судити, нема на свету срца правичнијег од његова! Па добро! Зар би лепше било да ме је лагао? А како се већ занео, доста је да се с њим само недељу дана не видим, он ће ме заборавити и заволети другу; а кад ме после тога види, он ће опет бити крај мојих ногу. Не! Још је и добро што ја то знам и што то није сакрио од мене; јер иначе бих умрла од сумњи. Да, Вања! Ја сам коначно уверена: ако не будем уз њега, увек, стално, сваког тренутка, он ће охладнети према мени, заборавиће ме и оставити, такав је он. Њега свака друга може занети. А шта ћу ја тада радити? Умрећу! Ја бих сад волела да умрем! Али како да живим без њега! То је горе од смрти, горе од свих мука! Е, Вања, Вања! Нисам ја тек онако због њега мајку и оца сада оставила! Немој да ме одговараш; све је одлучено; он мора бити поред мене сваког часа, сваког тренутка; ја се не могу вратити. Ја знам да сам пропала и да сам друге упропастила… Ах, Вања! – узвикну она изненада и сва задрхта – шта ћу ја ако ме он доиста више не воли! Шта онда ако си истину о њему малопре казао – мада ја то никад нисам рекао – да он мене само вара и само глуми да је тако правичан и искрен, а у ствари зао је и сујетан! Ја, ето, њега сад браним ту пред тобом; а он је можда у овом тренутку с неком другом и подсмева ми се у себи… а ја, ја бедна, оставила сам све и идем улицама, тражим га… Ох, Вања!

– Да, волим га као луда – одговорила је и побледела као од бола. – Тебе ја никад нисам толико волела, Вања. И сама знам да сам полудела и да не волим како треба, ненормално га волим… Чуј, Вања: ја сам и пре знала, чак сам у најсрећнијим нашим тренуцима предосећала да ћу од њега доживети само патње. Али шта да радим кад су мени сад чак и те патње због њега срећа? Зар на радост идем к њему? Зар не знам унапред шта ме чека код њега и шта ћу код њега претрпети? Он ми се клео да ће ме волети, стално ми је давао разна обећања; али ја свим тим његовим обећањима нимало не верујем, ни за шта их не сматрам, нити сам их икад сматрала, иако сам знала да ме није лагао, нити може слагати. Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања? – запитала је наједном гледајући у мене некаквим грозничавим, успламтелим погледом. Један тренутак ми се учинило као да је у бунилу. – Па то је нискост имати такве жеље? Па нека! И сама кажем да је нискост, али ако ме напусти, поћи ћу за њим на крај света, макар ме и одбијао и терао од себе. Ето, ти ми сад саветујеш да се вратим, а шта би испало од тога? Вратићу се, а сутра ћу му опет отићи; наредиће ми и отићи ћу; звизнуће, вабнуће ме као куче и ја ћу потрчати за њим… Муке! Не бојим се ја никаквих мука од њега, знаћу да патим због њега… Ох, то се исказати не може, Вања!

Тужна је то прича – једна од оних невеселих и болних које се тако често и неприметно, готово тајанствено дешавају под оловним петроградским небом, у мрачним, тајним ћумезима огромнога града, усред суманутог кључања живота, тупе себичности, сукобљених интереса, мрачног разврата, скривених злочина, усред свег тог пакла бесмисленог и ненормалног живота.

пријатна узбуђења могу и да излече, на здравље да утичу…

сам га волела као да ми га је због нечег увек жао било… Имала сам увек неодољиву и чак болну жељу, кад бих остала сама, да буде необично и вечно срећан.

уопште и нема такве љубави да двоје воле једно друго као себи равне. Ш