Happy end

Muškarci mogu da lažu, neprekidno. Žene, žene uvek priznaju. Volim te, ne volim te više.

Ne možete beskrajno voleti ono što nemate. To jednog dana prestane. I onda počinjete da volite ono što imate. To je tako.

Kakvo romantično vreme bez mobilnih telefona! S mobilnim ovo bi mogao biti samo instant događaj. Nema trajanja, nema izvinjenja, sve je odmah kristalno jasno, nema zabluda. I shodno tome, opis bi bio kraći. Rastanak bi takođe bio instant, mobilni ne ostavlja mogućnost da vam nešto ne bude jasno. Nedostupnost, daljine, glasnici, protok vremena, nesporazumi, čekanje, to je ono što romantičnim pričama daje soli.

Vidim te slike. Mi u Parizu, na Sen Žermen de Preu, zagrljeni oko struka, klatimo se dok idemo ka Kafeu de Flor i smejemo se. To vidim. I vidim nas, zatim, na Bajlonovoj pijaci kako zajedno biramo sir. To sam odmah videla. Slike sreće.

Duboko sam uzdahnula. To je onaj uzdah koji vas sprečava da se raspadnete od plakanja.

Niko nije stigao.

Šesto po­gla­vlje

Treće po­gla­vlje

„Majstori latinoameričke proze“, a zatim ispod, krupnim crnim slovima – Rigoberto Martines i Fonseka, a ispod toga, još upečatljivije – LjUBAVNICI IZ MARAKAIBA.

desetak godina ležimo tako, moj sin i ja, na Košutnjaku i gledamo oblake. Na travi smo. Maj je, prolećni vetrić liže moja kolena, zavlači mi se ispod nogavica bermuda, njegova ručica pokazuje gore, sunce gledam kroz trepavice, da, Igi, to je patuljak, život je lep, a ono je slovo t, počinjem da se prvo kikoćem jer je mali mrav tu, na mom obrazu, a zatim se brzometno survava ka mom uvetu, vrisnem, skočim i rukom pritisnem pseće govno. Igor se valja od smeha. To je bila ljubav. Sa sve tim govancima i čekanjem, sa tim životom u iščekivanju, u bermudama, sa nepoznanicama koje su vrebale odasvud.