„Često zamišljam život kao putovanje vozom“, kazala je mama iznenada.
„Kako to misliš?“
„Pa eto, napredujemo punom parom ka budućnosti, a onda se voz povremeno zaustavlja na lepim stanicama. Pa nam je dozvoljeno da siđemo i naručimo šolju čaja. U tvom slučaju, Alekse, kriglu piva“, blago se nasmejala. „I onda sedimo i pijemo ga neko vreme, gledamo divan predeo i osećamo se spokojno i zadovoljno. Mislim da su to trenuci koje većina ljudskih bića može da opiše kao ’sreću’. A onda, naravno, moramo da se vratimo u voz i nastavimo putovanje. Ali nikad ne zaboravimo one trenutke čiste sreće, Alekse. I oni će nam dati snage da se suočimo s budućnošću: vera u to da će se ponoviti. I hoće, naravno.“