San o ljubavi i smrti

Tvoja misao, tvoja svest može se odvojiti od tvog fizičkog tela i postojati na bilo kom mestu na kojem želi da bude. Nikada ne postojiš samo u jednom obliku. Postojiš kao slika koja se može razdeliti u bezbroj delova, a u svakom od tih delova ti si ceo. Zato i mene čuješ kao jeku mnogih bliskih i udaljenih
glasova. A ja sam samo jedan glas.
Možda glas Boga.

„Znate šta pomišljam. Postoji samo praznina kroz koju smo bacani stvarajući sopstvene vizije katastrofa. Ali ako je tako, onda smo i vi i ja i sve oko nas i u nama samo senke senki, delić džinovske iluzije koja se, provlačeći se kroz razne živote, umnožava do u beskonačnost. Svi smo stvarni i nestvarni u istome trenutku, ukrštamo svoje puteve u tom velikom ništavilu, dolazeći ni iz čega, odlazeći ni prema čemu, stvarajući iluziju o putovanju, o životu, ljubavi, mržnji, smrti. Sve sam uvereniji da je tako, ali niko od nas ne može toliko pobeći od samoga sebe, toliko se udaljiti od iluzije sopstvenog života da bi sve to sveobuhvatno sagledao. Sve u svemu, dragi moj, to je jedan opšti haos slika, iskrica u tami, besciljnog tumaranja u potrazi za čvrstim osloncem.“

Na jednoj raskrsnici su se sreli, a na drugoj rastali. Tobijas je krenuo prema istoku, Jakov prema zapadu. Ovakva prijateljstva su najčvršća jer se prijatelji rastaju pre no što išta pomuti prijateljstvo. Doznali su jedan o drugome dovoljno da sećanje na ovaj susret nikada sasvim ne izbledi. Putevi su ih vodili na različite strane.

„Gospod nije slučajno stvorio svet najvećih protivrečnosti. Tamo gde ima ljubavi, ima i mržnje. Jedno je sve, a sve je jedno. Čovek odgovara za svoja dela i nedela, a istovremeno nema moći da odlučuje o najvažnijim stvarima u svome životu. Sila moćnija od nas usmerava u ovome ili onome pravcu. Zato je sve privid. Ali to nije lako objasniti, a još je teže razumeti.“

„Čovek nema druge odbrane od nasilne smrti, osim da svoj život učini do te mere teškim i nepodnošljivim da svuda, u svakome času smrt traži i iščekuje kao veliko spasenje. Kada stupi pred dželata, da mu se lice ozari od unutrašnjeg spokojstva. Da pogrom očekuje kao božji dar, a ne kao kaznu, i da tako nadmudri svakoga nasilnika, učini ga izvršiocem svoje i božje volje, svojim slugom a ne gospodarem.“

Posebno obdareni ljudi vide budućnost jer je ona upisana u vremenu koje će se dogoditi a koje postoji uporedo s našim vremenom. Vidljiv svet omogućava da sagledamo samo polovinu slike, dok se druga polovina odnosi na zamagljenu budućnost. Kao što je u svetim knjigama opisan početak sveta, tako je opisan i kraj sveta. Svi putujemo prema tome kraju. Posle kraja možda nastupa novi početak? To je tajna koja još nije otkrivena. Da li svetovi umiru kao ljudi? Da li se rađaju kao ljudi? Samo pravi put vodi ispravnom cilju. Iskušenja su mnoga. Zapisano je: „Neki put se prav čini čoveku, a izlazak mu je put ka smrti.“ U univerzumu nema slučajnosti, ali budućnost ipak zavisi od slobodnog izbora. Slobodan izbor dat je čoveku da odvoji dobro od zla, da stekne pravo na ključ koji vodi u pardes. Loš izbor produžiće egzil, stanje progonstva nastalo greškom pri stvaranju sveta. Ovakve su misli pratile Jakova dok je napuštao nješavski kraj. Putovanje, ljudi koji se sreću usput, njihove priče, sve je to služenje Gospodu koje se, kako kaže Tora, može obavljati na mnogo načina. Glasno i u tišini, postavljanjem pitanja sebi i drugima, smehom i tugom

Ništa u svetu nije bilo onako kako treba, niti je bilo pravde i poštenja makar za mali prst. Zar je moguće da u takvom svetu postoje odanost i ljubav koji su jači i od smrti?

„Svet u svakom naraštaju ima trideset i šest pravednika. Oni su skriveni, niko ne zna da su to baš oni, a njihovom zaslugom svet opstaje. Oni su među najsiromašnijima, među vodonošama, drvosečama, među lutalicama. U tvoje čelo utisnut je znak pravednika. Ti si jedan od trideset šestorice.“

„Smrt je samo selidba iz jedne kuće u drugu. Ta druga kuća puna je divote“, reče starac.

Ako nam nije dato da razumemo otkud tolika količina zla, a tako malo stvarnog dobra, zar to znači da smemo da posumnjamo u Njegove namere? Ako ne razumemo skriveni poredak na kojem počiva Njegova vladavina, treba li da uništavamo temelje sopstvene kuće? Bolje je priznati ako se nešto ne razume, nego u nerazumnom besu zbog tobožnjih nepravdi rušiti i razgrađivati sam život. Mladi su nestrpljivi, ali to ne znači da su u pravu. Na kraju će svako dobiti onoliki deo u nebeskom carstvu koliki zaslužuje i koliko mu je suđeno. Ni više, ni manje.

Kakvi su bili izgledi da se nađe u ovome svetu? Jedan prema milion? Prema milijardu? Život je najveći dobitak koji postoji u svemiru. Pa i bednici koji žive u najvećim mukama, kljasti i ubogi nesretnici, slepci u pustinji, ludaci kojima pomućeni razum izobličuje pravu sliku sveta – svi oni su još uvek bogato nagrađeni, data im je punoća života, to čudo za kojim se grabi sav onaj još nerođeni, a možda i zauvek nerođeni svet, sve ono što žudi za postojanjem, a ostalo je na čekanju u ništavilu. Da, život, veliki, najveći dar u sveukupnoj prirodi u odnosu na svu onu zatamnjenu neizvesnost stvorova koji, verovatno, beznadežno iščekuju svoj red, dan, čas, minut koji nikada neće doći! Ali čemu život, čemu taj dar nad svim darovima, ako ljudski stvor pokazuje nezahvalnost i ne poštuje svoga Tvorca?