Hipoteza sreće

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Lao Ce rekao je da put do mudrosti vodi kroz smirenu neaktivnost, čekanje bez želja.

U pravu smo kada primećujemo samovolju i neposlušnost ovog uda koji se istura napred toliko nedolično kad mi to ne želimo i koji nas tako nedolično izneverava kad nam je najpotrebniji. Taj se bahato nadmeće za prevlast sa našom voljom.8

prekinu svoju emocionalnu povezanost sa drugim ljudima i događajima, koji su uvek nepredvidivi i ne mogu se kontrolisati, te da umesto toga gaje u sebi stav prihvatanja

Nedavna psihološka istraživanja otkrila su mentalne mehanizme koji nas čine toliko dobrim u sagledavanju i najmanjeg nedostatka našeg komšije, dok toliko loše sagledavamo sopstvene krupne mane. Ako znate šta je vašem umu na umu i zbog čega toliko lako vidite svet kroz izobličavajuće sočivo dobra i zla, možete preduzeti korake da umanjite pristrasnost prema sebi samom. Time možete umanjiti i učestalost konflikata sa drugima koji su jednako ubeđeni u to da su u pravu.

Zaista postoji nešto veće od sopstva, sposobno da ljudima pruži smisao svrhe za koju misle da vredi umreti: grupa. (Naravno, ono što je za jednu grupu plemenita svrha povremeno je za drugu grupu čisto zlo.)

ecenijama potom, Maknil je proučavao ulogu koje je to sinhronizovano kretanje – u plesu, religioznom ritualu i vojnoj obuci –imalo u istoriji. U knjizi Zajedno kroz vreme,61 on zaključuje kako su ljudska društva od početka pisane istorije koristila sinhronizovano kretanje kako bi stvarala harmoniju i koheziju unutar grupa, povremeno u službi pripreme za neprijateljstva sa drugim grupama. Maknilov zaključak ukazuje na to da sinhronizovano kretanje i napevi mogu biti evoluirani mehanizmi za aktiviranje altruističke motivacije stvorene u procesu grupne selekcije. Karakteristike ekstremnog samožrtvovanja u grupno-selektivnim vrstama kao što su mravi i pčele mogu se često naći među vojnicima.

Neurolog Endru Njuberg59 proučavao je mozgove ljudi koji su prolazili kroz mistična iskustva, uglavnom za vreme meditiranja, i ustanovio gde bi prekidač za isključivanje mogao da se nalazi. U zadnjem delu parijetalnih režnjeva (pod zadnjim delom vrha lobanje) nalaze se dve oblasti korteksa koje Njuberg naziva „oblastima orijentacione asocijacije“. Izgleda da oblast u levoj hemisferi doprinosi mentalnom osećaju posedovanja ograničenog i fizički definisanog tela, te tako vodi računa o tome gde su vam ivice. Odgovarajuća oblast u desnoj hemisferi održava mapu prostora oko vas. Te dve oblasti primaju signale iz vaših čula kako bi mogle bolje da održavaju trajnu predstavu o vašem sopstvu i njegovom mestu u prostoru. Upravo u trenutku kada ljudi prijavljuju da su postigli stanja mističnog jedinstva, te dve oblasti kao da su blokirane. Unos iz drugih delova mozga je smanjen, a sveukupna aktivnost u tim oblastima orijentacije takođe je smanjena. Ali Njuberg veruje da one i dalje pokušavaju da obavljaju svoj posao: oblast na levoj strani pokušava da uspostavi granice tela i ne nalazi ih; oblast na desnoj pokušava da uspostavi lokaciju sopstva u prostoru i ne pronalazi je. Čovek doživljava gubitak sopstva kombinovan sa paradoksalnim širenjem sopstva napolje u prostor, a opet, bez fiksirane lokacije u normalnom svetu od tri dimenzije. Čovek oseća da je spojen sa nečim ogromnim, nečim većim od sopstva.

Hinduisti i budisti koriste meditiranje i jogu da postignu stanje samadhi, u kojem „razlikovanje subjekta i objekta i čovekov osećaj individualnog sopstva nestaju u stanju koje se obično opisuje kao stanje vrhunskog mira, blaženstva i prosvetljenosti.“

Vilson ispituje religiju sa tog koevolutivnog stanovišta. Reč religija bukvalno znači, na latinskom, povezati ili spojiti; i uprkos ogromnim varijacijama u svetskim religijama, Vilson pokazuje da religija uvek služi koordinaciji i orijentisanju ponašanja ljudi jednih prema drugima i prema grupi kao celini, ponekad sa svrhom takmičenja sa drugim grupama.