Iskon

Osmanlijske Turke je iz stepa izbacilo napredovanje Mongola za vreme Džingis-kana, pa su u trinaestom veku ušli u Anadoliju

Kad planktoni umru, polako tonu u sve tamnije dubine, gde ih prekrivaju zrna minerala koje donose vetrovi ili reke s kopna. Ovo stalno taloženje raspadajuće organske materije i neorganskog otpada na dnu okeana poznato je kao morski sneg. U današnjim okeanima čak i na najvećoj dubini ima dovoljno kiseonika zbog globalne cirkulacije morske vode, pa većinu organskih ostataka bakterije svare, reciklirajući tako ugljenik

Ova nafta je nastala u danas nepostojećem okeanu Tetisu, u dva velika naleta pre 155 i 100 miliona godina35 na kraju jure i na sredini krede

Život u morima je cvetao mnogo duže nego što traje biljna kolonizacija kopnenih masa, ali većina nafte koju troši naša civilizacija u 21. veku zapravo je formirana oko 200 miliona godina nakon procvata šuma iz doba karbona.

Za vreme karbona nastao je superkontinent Pangea, kad se veliki severni kontinent Laurazija (koja je sadržavala Severnu Ameriku i delove severne i zapadne Evroazije) sudario s Gondvanom (Južna Amerika, Afrika, Indija, Antarktik i Australija) u oblasti ekvatora. I ovo sporo krckanje poznato kao variscinska orogeneza
91
stvorilo je pojas planinskih masiva, uključujući i Apalače duž današnje Istočne obale Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, Mali Atlas u Maroku – koji je izrastao u nastavku Apalača pre nego što je ovaj ogromni planinski lanac razdvojilo otvaranje Atlantskog okeana – i mnoge druge vence duž Evrope, kao što su Pirineji između današnje Francuske i Španije.

u drvetu. (Posebno ukusne vrste su bukovača i šitaki.) Ali za vreme karbona, kako glasi ova teorija, drveće je tek stvorilo lignin, a gljive još nisu stigle da razviju zbirku neophodnih enzima da ga razlože. Najveći deo čvrste mase drveta bio je nesvarljiv i milionima godina se gomilao na Zemlji

Ako danas hodate šumom, i uživate u opojnom mirisu zemljišta bogatog humusom i opalim lišćem, primetićete da je uvenulo deblo dobilo svetlu boju i postalo mekano i sunđerasto. To je učinila gljiva izazivač belog truljenja, koja razlaže tamni lignin

celulozu, molekul napravljen od dugačkog lanca šećera koji ojačava ćelijske zidove – platnena jakna, pamučna košulja, list papira koji trenutno čitate (osim ako ne gledate u elektronski uređaj, u tom slučaju kartonska kutija u kojoj je došao) napravljeni su od celuloze. Ali ono što je ovim ogromnim stablima donelo snagu bilo je biološki nastanak drugog molekula: lignina. I to objašnjava kako su male mahovinaste biljke iz ranog devoniana izrasle u visoko drveće u doba karbona. I još važnije, lignin je mnogo teže razbiti nego celulozu.15

Jedno objašnjenje, koje je postalo popularno poslednjih godina, jeste da gljivice ključne za proces raspadanja nisu bile u doba karbona biohemijski osposobljene da razlažu uvenulo drvo.

Da bi što više poraslo, to rano drveće je verovatno moralo da razvije mnogo veću unutrašnju snagu. Sve biljke koje sadrže

Pa šta je onda bilo toliko drugačije u svetu pre oko 325 miliona godina? Zašto stabla oborenog drveća nisu istrulila? Zašto se recikliranje ugljenika tako dramatično pokvarilo u to vreme, što je dovelo do stvaranja ogromnih količina uglja koji ćemo spaljivati za vreme industrijske revolucije?