Ponoćne uspomene

Dovoljno sam zrela da se opredelim za muškarca kojeg ja poštujem, koji mene poštuje kao saputnicu, za nekoga sa kime mogu deliti lep, zdrav život a da se ne brinem oko toga hoće li me baciti s vrha brda, ili će me zakopati u mračnoj pećini.

U psihijatrijskom društvenom poboljšanju bolesnika, rejting merila smrti bračnog druga je stotinu, za razvod sedamdeset tri, odvajanje od bračnog kreveta šezdeset pet, kazna zatvora šezdeset tri, smrt bliskog člana porodice šezdeset tri, lična rana ili bolest pedeset tri, brak pedeset, otkaz s posla četrdeset sedam...

Katarina ga je gledala kako odlazi i mislila: On je divan čovek. Pitam se šta vidi u idiotu poput mene?

Pogledao je u Melinu kad je ušla u sobu. - I tako, odlučila si se vratiti.

- Ovo je moj dom, Kosta. Ti si moj muž i ja te volim. Ali ti želim nešto reći. Ako me još jednom dotakneš, ja ću te ubiti.

Pogledao je u njene oči i znao da to ona zaista misli.

Na neki čudan način, njihov brak kao da se poboljšao nakon te epizode.

Dugo nakon toga, Konstantin je vodio računa da se ne razljuti kad je s Melinom. Nastavio je svoje ljubavne avanture, a Melina je bila suviše ponosna da bi ga zamolila da prestane. Jednog će se dana umoriti od svih svojih kurvi, mislila je Melina, pa će shvatiti da treba samo mene.

Skaseh! Zatvori svoju jebenu gubicu.

Budi moja ljubav. I slušali smo pesme i gledali filmove, i zaista smo mislili da je to život kakav će biti. Toliko sam verovala u svoga muža. Mogu li više ikad verovati u nekoga? Što sam učinila da me odlučio ubiti?

Šta hoćete od mene?

- Sve. Želim vas.

Otišli su u njegov stan i vodili ljubav. A to je bila izvanredna radost za koju Katarina uopšte nije mislila da je moguća, fantastično zajedničko svršavanje koje je streslo sobu i svemir - sve do eksplozije koja je postala deliričnom ekstazom, neverovatnim rasprskvajućim putovanjem, dolaženjem i odlaženjem, završetkom i početkom. I ležala je na krevetu, ugašena tupa, čvrsto ga držeći, ne želeći nikad da ga pusti, ne želeći da taj osećaj ikad prestane.

Pet sati kasnije venčali su se u Marilendu.

Od toga dana nadalje pokloni su stizali svakog dana. Njeno najdraže cveće, i parfemn, i muzika, i knjige. Konstantin Demiris se izložio teškoćama da sazna o Melininim ukusima, a ona nije mogla biti nepolaskana njegovom pažnjom.

Kad je Melina telefonirala da zahvali Demirisu, rekao joj je: - Nema toga što bih vam ikad mogao dati a da bude dostojno vas.

Samo je jednom u životu Demiri dopustio da izgubi vlast nad svojim osećanjima. Duboko se zaljubio u Noelu Pejdž, koja mu je postala ljubavnicom. Nikad nije upoznao ženu poput nje. Znala je o umetnosti, muzici, poslu, i postala mu je preko potrebna. Ništa u vezi s Noel nije ga iznenađivalo. Sve u vezi s Noel ga je iznenađivalo. Bio je opsednut njom. Bila je najlepša, najsenzualnija žena koju je ikad upoznao.

Sedela je u spavaćoj sobi gledajući zažareno sunce kako se u eksploziji boja spušta u modro Egejsko more.