Hodnik

Čudio sam se samome sebi, jer sam posle svega onog što se desilo u tom prolazu i mnogim njegovim prostorijama, još uvek umeo da priđem nepoznatoj personi zlokobnog izgleda bez podozrenja i strepnji. Neki bi to nazvali nepromišljenošću i nenaučenom lekcijom, ali za mene je to bio podstrek – signal da čovek u meni još uvek uspešno nadvladava životinju.

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

Nije li čovek nalik nekom bezvrednom, plastičnom letećem disku kojim se, na obali neizvesnosti, uporedo zabavljaju njegova nada i njegov očaj?

Naslonio sam leđa na zid, žaleći što pri sebi nemam barem jednu cigaretu, iako ta vražja stvarčica ne bi nimalo pomogla. Interesantno je kako ljudi često pomišljaju da nasrtljive uljeze usplahirenosti iz sebe mogu isterati duvanskim dimom ili plamen nesreće ugasiti alkoholom, ne osećajući da tako stvaraju samo opasne, vatrene stihije.

Stresao sam se poput pokislog psa

Ima nešto zadovoljavajuće u patnji koja se ne želi prikazati drugima, a to zadovoljstvo je ubistveno. Neko odjednom prestane da se žali čak i svome lekaru, bolnu grimasu otkriva jedino samome sebi, u ogledalu, a ako posrće, radije bira da se osloni na drvo ili na zid, nego na drugu osobu.

Tako umire čovek, a rađa se – vuk

Sekunde u kojima sam odlučivao kakav će biti moj naredni potez tekle su mahnito i činilo se da svaka od njih nedvosmisleno govori trgovcu da se u meni sprema erupcija.

jene grudi, u koje smo sada oboje zurili, bile su groteskno velike, te mi nikako ne beše jasno kako sam ih uspeo prevideti. One su bile njena reklama za blud,

razočarano pljusnu svoju uzdanicu nazad u