Ovako srecan narod

– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету.

Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме

параде?

– Какве параде?

– Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! – наљути се мало смирени и побожни господин министар.

– Извините, то нисам знао рекох.

– Нисте знали?!… Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако

Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.

– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?
– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.
– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.
– Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.
– Чудновато! А шта му то треба?
– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо.

Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба;

Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал’ памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“