Mračna šuma

Okupljeni u budućnosti, vremenski zemljaci tkali su mnogo prisnije veze od onih koje postoje među ljudima sa istog podneblja.

Ako je svejedno ko će povući obarač, zašto to ne bismo bili mi

Naredno pitanje beše još neposrednije i drskije od prethodnog, ali je iz Džuang Jeninih usta zvučalo potpuno prirodno, jer joj duša beše toliko čista da je svaki sunčev zrak posle odbijanja od njenog tela goreo još žustrijim sjajem i jasnoćom.

Nisam te pazio prilikom odrastanja, dolazio sam kući u gluvo doba noći, krsteći sokake i tabanajući za kojekakvim barabama. Kod kuće bih, onako umoran, s nogu drmnuo čašicu i pravac u krevet. Nikad nisam došao ni na jedan roditeljski, niti sam ti udelio kakav očinski savet… Okreni-obrni, dođe mu na isto: moramo preuzeti odgovornost kako za dela tako i za nedela.“

Iz Ši Sjaomingovih očiju zavrcaše suze, bacio je cigaretu na pod i zgazio je kao da gasi ostatak svog života.

„Zatvor ti je fakultet za kriminal, kad se jednom nađeš iza brave, pozdravi se sa reformom pojedinca i svim tim ostalim nakićenim izrazima, nego pazi da se ne spajtošeš sa zatvorenicima i nauči da vodiš računa o sebi.“ Veliki Ši izvuče kesu i stavi je na krevet, unutra su bila dva boksa najobičnijih cigareta junjan. „Majka će ti doneti ostalo.“

Ši Ćijang pođe ka vratima, pa se okrenu i reče sinu: „Ming, možda se opet vidimo, tada ćeš verovatno biti stariji od mene, i znaćeš šta mi je u ovom trenutku bilo u srcu.“

Umesto u školu, odvezao se pravo kod psihologa.

„Možda će ti biti potreban izvestan period navikavanja, ali nije to ništa strašno“, proceni psiholog nakon što je pažljivo saslušao Luo Đijevu dugačku pripovest.

„Nije strašno?!“ Luo Đi izbeči zakrvavljene oči. „Ludo sam se zaljubio u izmišljeni lik iz sopstvene umotvorine. Provodio sam vreme s njom, putovali smo, zbog nje sam čak raskinuo sa pravom devojkom, a vi još tvrdite da to nije strašno!“

Doktor mu uputi osmeh pun razumevanja.

„Kako ne razumete? Svoju najiskreniju ljubav poklonio sam opseni!“

„Zbog čega mislite da su predmeti ljubavi ostalih ljudi iole stvarniji?“

„Kakvo je to pitanje?“

„Baš takvo. Kod većine ljudi predmet njihove ljubavi takođe postoji isključivo u njihovim glavama. To nije čovek ili žena s kojim dele život, već projekcija te osobe u njihovoj mašti. Stvarna osoba predstavlja samo skicu na kojoj se zasniva zamišljeno voljeno biće. Ubrzo razlike između kalupa iz stvarnosti i osobe iz snova počinju da se manifestuju; ukoliko su te razlike obostrano prihvaćene, ljudi će ostati zajedno, a ako tako nešto nije moguće, sledi rastanak. Prosto kô pasulj. Tvoj slučaj se razlikuje samo u jednom pogledu: tebi nije potrebna skica.“

„Dakle nije reč o oboljenju?“

„Baš kao što je tvoja devojka primetila – posredi je prirodan književni dar, ako želiš da ga proglasiš bolešću, samo izvoli!“

„Nije li ovakva mašta previše bujna?“

„Ni govora, mašte nikad dosta, naročito kad je reč o ljubavi.“

„Pa šta sad da radim? Kako da je zaboravim?“

„Ne trudi se. Ne možeš je zaboraviti, pa zato nemoj ni pokušavati. Samo ćeš izazvati gomilu nuspojava ili dobiti nervni slom. Pusti da priroda odradi svoje. Dakle, da naglasim još jednom: ne pokušavaj da je zaboraviš, nema svrhe. Kako vreme bude prolazilo, tako će se njen uticaj na tvoj život smanjivati. Uostalom, mogu ti reći da si pravi srećković, bez obzira na to da li je devojka stvarna ili ne – divno je biti zaljubljen.“

Svaki put kada bi završio s čitanjem nekog Bai Ronginog romana, izuzev dojma koji je na njega ostavljala lepa pisana reč, Luo Đija je mučilo jedno pitanje: od čega žive ti danonoćno zaljubljeni ljudi?

trudio se da ne misli ni na šta, duboko ubeđen u mudrost koju je negde usput pokupio od Velikog Šija: kad jednom pogrešiš, badava si stoput bio u pravu

„Moram priznati da si jedan od mirnijih tipova koje sam imao prilike da upoznam.“

„To je spokoj rođen iz cinizma, malo je stvari na svetu o kojima zaista brinem.“