Greh njene majke

U toj kući su bili život i mladost, svi su možda srećni, samo ona nikog nema.

Vraćala se brzo, tužno i s nekim razočarenjem. A muzika se stišavala i još su tužniji bili ti utišani zvuci koji bruje i iščezavaju kao zvona preko polja. Išla je istim putem i došla do one njive na kojoj je brala cveće. Čula je lavež pasa. Okrete se i spazi jednog ogromnog vučjaka koji zaurla i jurnu k njoj. Ona ciknu i polete preko njive. Zaplete se u klasje i pade s vriskom. Ču tutanj i sva premre od straha. To je bio pas! Udaviće je! Kako je strašan!

– Gospođice, nemojte da se plašite! On samo voli da laje, ali nije strašan. – Dubok muški glas kao da osvesti Nedu. Isti glas iz one strašne noći. Glas koji bi poznala u stotini. Htela je da se digne, ali nije mogla. Veliki šešir joj je pokrio celu glavu i pao na teme kao klobuk.

– Vi ste se uplašili! – Dve tople muške ruke spustiše joj se na ramena. Ona se trže, ustade, saže se kao da je htela da izbriše suknju, okrenuta njemu leđima. I onda se brzo okrete i nađe se lice u lice sa svojim mužem. Brzo izgovori da se ne bi osetilo uzbuđenje u njenom glasu.

– Hvala vam! Uplašila sam se. Moj tata mi nije kazao da u ovom selu ima pasa. – Pruži mu ruku i izgovori: – Božana Marić.

Mladić ništa nije govorio, već ju je posmatrao svojim ukočenim, širokim, sjajnim zenicama. Neda ga pogleda pravo u oči, u te lepe oči, sive i tamne od gustih trepavica.

– Bojan Mihajlović! – kao da se seti mladić da treba da se predstavi. Na njegovom licu bilo je ogromno iznenađenje. Možda bi takvo isto iznenađenje bilo i na Nedinom licu da ga nije maločas videla.

„Da li bi me poznao?“ Ona je njega poznala po slici. „Lep je!“, nasmešila se u sebi. I to joj je jedino bilo prijatno što je lep

Neda je jedva disala. Nije znala šta oseća u tom času: da li mu se divila ili ga je prezirala, da li joj se dopadao ili ga je mrzila. Ne! Nije ga mrzila! Bilo je sve tako lepo kod njega, snažno, i on, sav u mirisu prirode, kao neki mladi bog polja, koji juri s kosom preko livada. Došlo joj je najednom da se rasplače, sruši na zemlju i vikne iz sveg glasa: „Bojane!“

Ali, onda, nešto drugo je razočara: prva slika, tako lepa, sjajna i snažna, iščeze, a ono, što ju je stalno bunilo, ponovo se vrati i ona prošaputa gledajući ga:

„To je, dakle, istina: mi se razlikujemo, on je seljak!“

Nije mogla da kroči dalje. Ta slika je imala nešto lepo, privlačno. Setila se onog seljaka Milije, gazda Obradovog unuka. Nisu oni isto. Ovaj je ipak drukčiji. Ovo visoko čelo, zabačena talasava kosa, inteligentan profil i pogled! „Moj muž!“, prošaputa bojažljivo: „Kosi i smeši se.“ Obuze je tuga, ne što je seljak, već što se smeši, što mu vidi zadovoljstvo u očima, što nema onaj izmučeni izgled koji je zapamtila onog jutra kad ga je gledala. „Zadovoljan je, a ja sam sama, bez igde ikoga! Zbilja, divan muž!“ Zabole je nešto do srca. Kao da oseti ljubomoru što se on smeši ovoj prirodi, što kosi livadu, priča sa seljacima, gleda ih. „Ne, ja ću raskinuti brak s njim. Neću ga! Neka kosi svoje livade. Sebičan stvor!“