Stranac u šumi – ćirilica

Дисао сам слободу а то је, вјерујем, најбитније да би се човјек уопште кретао

Храна је, чини ми се, нарочито укусна када је добијеш од некога до кога ти је стало.

Неко би рекао да ти људи, свеци који се стиде живота без бола, прижељкују своју смрт. Али није тако. Ето, гледаш сада Атанасијеве муке и питаш се како то да он, који је цијели рат прижељкивао своју погибију, сада не одустаје и не каже ,,Пустите ме да умрем“ него хоће да живи, а још увијек није сигуран хоће ли на крају остати параплегичар.

стари Грци су говорили како држава почива на правди и стиду, јер нема једног без другог… За њих је стид био једна од главних врлина.

Нормално је плашити се бола. Подвиг није у томе да се не бојиш, него да савладаш страх, да живиш не само трпећи болове, него и упркос страху…

бол је знак да си жив, и то вјероватно најпоузданији знак!

Можда да се спусти до границе између бића и небића, да ту стане и научи се истинском животу који неће бити пијано тетурање од десне до лијеве ограде, то јест од страсти до бола.

Ништа ми није било тако моћно у свим мојим дотадашњим спознајама као сазнање да је наш живот најчешће једно бјежање од бола.

Имао сам утисак да је он све што се од њега спољашње тражило испуњавао беспријекорно, а да су унутрашњи немири, буре и покрети били неописиво моћни, те да је снажном борбом дошао до духовног стања у коме је данас.

Ствар са љубављу је таква да је кључно у овом свијету то да не производиш бол онима које волиш, али ни себи самоме, као ни да га, када је то нужно, не избјегаваш.