Otpadnici

San? Trebalo bi da san bude nešto lepo, naizgled nedostižno lepo, nešto čemu se čovek raduje. Ono nije bio san. Ono je bio horor

Đoletu Balaševiću,

koji je bio najblagorodniji među nama

„Svašta se rodi u mutnoj vodi,

lukava mrena i glupavi smuđ,

karaš i bandar, lopov i žandar

i ribe što žive na račun tuđ.

Malene one većih se klone,

ne paziš i već te nema za tren.

Gde god da beže, stignu u mreže,

neko se rodi da postane plen...“

Ozbiljno. Internet je dao mogućnost raznim moronima da se uključe u socijalni život. Možda je samo papak.“

„Kao ljudska rasa. Internet je samo probudio onog zadnjeg demona i pustio ga s lanca

Ahmadi su frakcija unutar Islama, nešto modernijih i blažih shvatanja.

intuicija nije ništa drugo do brza procena podsvesti,

ad ću podneti prijavu za evaluaciju njegove diplome!“
„Ma šta pričaš to, Staniću, jesi li ti razum izgubio?!“
„Ako je to sve, mogu li da idem?“
„Ne možeš! Kakva prijava, šta bulazniš?!“
„Lepo ti kažem da moron nema pojma šta je posao policajca!“

Trojica u ranim četrdesetim, Josip, Domen i Stanko, odeveni su u skupocena odela. Platinasti bankovni računi im se spoznaju po svakom detalju garderobe. Dvojica, Emil i Đorđe, u svilenim su košuljama, dok im se debeli zlatni lanci naziru ispod tkanine. U čelu stola je Samir, čije se lice smeši na fotografiji okačenoj na tabli od plute u sajber odeljenju. Samir je u košulji i vojničkim pantalonama, dok mu je pištolj u futroli zadeven ispod miške. Prangija dolazi do stola potpomažući se štakom. Rukuje se sa svima. Samir ustaje da mu pomogne i odlaže štaku uza zid. Vladan im se pridružuje, staje iza leđa Stanku i udara dlanom o dlan, na šta se ovaj trgne.

„Dima fali, ali javio je da nikako ne može da stigne. Dakle, gospodo moja draga, dogorelo nam je do noktiju“, objavi Vladan.

„Ne znam di se zagubio mali. Sa’ će kažem Ljilji da ga zove.“