Zenica sveta

Južno odavde “, reče Moiraina, „protiče reka koju vi zovete Bela reka, ali daleko odavde na istok, ljudi je još uvek zovu njenim pravim imenom: Maneterendrel. Na Starom jeziku to znači Vode Planinskog doma – sjajne vode koje su nekada proticale kroz zemlju hrabrosti i lepote. Pre dve hiljade godina, Maneterendrel je tekla ispod zidova planinskog grada tako lepog, da su ogierski zidari dolazili da gledaju. Farme i sela pokrivale su ovaj predeo, i ono što vi danas nazivate Senovita šuma, i dalje. Ali svi ti ljudi zvali su se narod Planinskog doma, narod Maneterena.
Njihov kralj bio je Aemon al Kaar al Torin, Aemon sin Kaara sina Torinovog, a Eldrena aj Elan aj Karlan bila je njihova kraljica. Aemon beše čovek tako neustrašiv da je najveća pohvala za hrabrost koja se mogla dati, čak i među njegovim neprijateljima, bila da se kaže da neko ima Aemonovo srce, a Eldrena tako lepa da se priča kako je cveće cvetalo samo da bi je nasmešilo. Hrabrost i lepota, mudrost i ljubav, koje smrt nije mogla da porazi. Plačite, ako imate srca, zbog toga što su nestali, zbog gubitka čak i sećanja na njih. Plačite zbog gubitka njihove krvi.“

Zaboravili ste ko ste bili, zaboravili ste šta ste bili, ali nadala sam se da je neki delić ostao, neko sećanje u krvi i kostima. Neki ostatak da vas očeliči za dugu noć koja dolazi.“

„O, Svetlosti nebesa, Svetlosti sveta, neka Obećani bude rođen na planini, prema proročanstvima, kao što bejaše u dobima prošlim i kao što će biti u dobima budućim. Neka Princ jutra peva zemlji da bi se sve zelenelo i raslo, i da bi se doline napunile jagnjadi. Neka nas ruka Gospodara zore zakloni od mraka i neka nas veliki mač pravde brani. Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena.“