Karota

Dodirnuo sam betonsku kožu. Bila je topla i kao da je pulsirala, ali to sam verovatno osećao svoje bilo.

i opet se našli među kamenim fasadama koje kao da nije obasjavalo sunce, već neki unutrašnji izvor.

Deca su piljila u mrak odraslih i naslućivala senke, otkidala su iz tog mraka za sebe parčiće novih istina.

Uzevši moju šaku, prešla je bridom palca preko nadlanice. Mali brisač koji uklanja prljavštinu s mene.

Ono što je u mraku predstavljalo Ninu ćutke je gledalo u ono što je predstavljalo mene, i tu tišinu ispunio je bešumni talas koji se iz nje prelio u mene.

Pogledao si u sebe, a ne oko sebe. Nisi pronašao ono što je izgubljeno, nego ono što je sakriveno.“

„Ranije sam se pitao da li je važno da se sve ispriča baš onako kako je bilo ili nam je dozvoljeno da celu stvar uvijemo u oblandu, ali sada se pitam da li je to uopšte bitno. To u kakvom pakovanju će biti naše male istine. Milion istina koje se međusobno potiru sve dok ne ostane ništa.“

Zadar je izvlačio iz mene više nego ja iz njega.

Ne znam“, rekao sam, pošavši nazad ka školskoj ogradi, kroz čije se decenijama nezakrpljene rupe moglo provući u slobodu. „Možda su ti udarci morali doći da nas trgnu iz sna.“

U meni su se sukobljavale ili međusobno upotpunjavale dve struje: jedna koja nije želela da patina izbije na površinu i pokvari ono malo uspomena što mi je ostalo, i druga, koja je zahtevala da se prazna mesta popune i sastavi nedovršena slagalica.