U ime Ljubavi

„Šta se posle dogodi?“, zapitala se, „Kako to da se u ljubavi rađamo, a potom patimo jer nam nedostaje, dok odnose punimo nerazumevanjem i međusobnim okrivljavanjem ko je prvi započeo?“ Nije znala odgovor, ali je znala da će Sari pružiti sve ono što nije imala. Znala je da će time pružiti i sebi – onom detetu koje je nekad bila, a koje je, kao i svi ostali, ona sama zapostavila, zaboravivši da to dete ostaje da živi u nama zauvek, ma koliko da smo mudri ili stari. Obradova je misao da svaki čovek, bio on roditelj ili ne, ima mogućnost da sam sebe ponovo rodi i tom detetu gladnom ljubavi sve potrebno nadoknadi.

Neko će samo ponoviti priču, jer ponavljanje je ono za šta manje napora treba i ono što se češće dogodi; ali poneko iskorači iz kruga ponavljanja i počne da se kreće spiralom koja ka nebu vodi.

Sa zahvalnošću i poštovanjem on se klanja svemu što ga je do spirale dovelo… i zna da se živi da bi se raslo i volelo…

Svi se rađamo nevini, a ipak nedužnih nema. Kakav paradoks postojanja, kakva zagonetka življenja čije rešenje mora otkriti svako za sebe iako na kraju ono isto glasi: od zapisa na nebu, važniji su ovozemaljski zapisi

Na koga misliš da se odnosi zapovest „ne sudi da ti ne bi bilo suđeno, jer kakvom merom meriš takvom će ti se meriti“? Misliš li da postoje slučajevi u kojima nam je suđenje drugima dozvoljeno i oni, blaži, u kojima nije? I još, na sve to, voleli bismo da sami odredimo koliko dugo neko treba da pati da bi se rezultat izjednačio. Nema izjednačavanja, niti upoređivanja rezultata. Ne postoje ni nagrada ni kazna onakve kakvima ih mi shvatamo. Kao što su pakao i raj u čoveku samom, tako su i nagrade i kazne pitanje odluke šta ćemo sebi da damo… I veruj mi da se uglavnom kažnjavamo… Odluka da sebe ljubavlju nagradimo ne pojavljuje se ni brzo, ni lako

Nije suština u tome da nam bude prijatno. Suština je da se pomeramo napred, a to često ume da bude neprijatno… Tuđe mišljenje? Sama reč govori sve: tuđe! Mi ne moramo misliti isto, a ono što je dobro za tebe ne mora biti dobro i meni.

Tuđa osećanja te zanimaju, ali ne preuzimaš odgovornost za njih… niti je to potrebno jer znaš da se, ovako ili onako, pre ili kasnije, svako na kraju sam mora uhvatiti u koštac sa svojom prirodom. Nikoga ne možeš zaštiti, a sebi možeš nauditi

Rekao mu je da se u duši svakog čoveka vodi bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk je zao i u njemu su bes, zavist, ljubomora, pohlepa, mržnja, egoizam… Drugi vuk je oličenje dobra i u njemu se nalaze: mir, ljubav, nada, dobrodušnost, srdačnost, istina, saosećanje, vera… Unuk je promislio pa onda upitao dedu: – Koji vuk na kraju pobedi? – Pobeđuje uvek onaj koga hraniš – odgovorio je deda.

Ne praštamo da bismo nekome skinuli teret krivice s leđa, praštamo da bismo olakšali sebi samima i da bismo se razvezali od onog zbog kojeg nam, pri samoj pomisli, naviru osećanja puna teškog čemera

Tako se često dogodi da pored bogatstva koje u sebi nosimo, život provedemo siromašni

iako na kraju ono isto glasi: od zapisa na nebu, važniji su ovozemaljski zapisi.

Počinješ da razumevaš da to što te neko ne voli ne znači da nisi dovoljno dobra, već da je taj neko ograničenog kapaciteta voljenja.