Poslednji svedoci

Sećam se, posle rata u selu imali smo samo jedan bukvar, a prva knjiga koju sam našao i pročitao bila je zbirka zadataka iz aritmetike.

Čitao sam je kao poeziju… Da-da…

Kad bi čovek znao svoju sudbinu, do jutra ne bi poživeo.

Jednom je Dostojevski postavio pitanje: može li se naći opravdanje za svet i našu sreću pa čak i za večnu harmoniju, ako će u to ime, zarad čvrstine temelja, biti prolivena makar i jedna suzica nevinog deteta? On je i odgovorio ’ta suzica ne opravdava nikakav progres, nijednu revoluciju. Nijedan rat. Ona će uvek prevagnuti. Samo jedna suzica’“…

rat je kad nema oca…

Videla sam da je tata dugo ljubio mamu, ljubio joj je lice, ruke, a ja sam se čudila: ranije je nikad nije tako ljubio

Imali smo jedan kaput i jedne valjenke za nas troje.

Prva je otišla naša neverovatna majka, a onda i otac. Osetile smo, odmah smo osetile da smo mi poslednje. Na granici… Na kraju… Mi smo poslednji svedoci. Naše vreme se završava. Moramo da ispričamo…

Naše reči biće poslednje…

1978–2004

I još… Komišije su imale dva mala dečaka… Družio sam se s njima… Raznela ih je mina blizu sela. Sigurno je to već bila četrdeset deveta godina

Majka je imala dvadeset pet godina, a ja sam dva puta već starija od nje. Imam toliku ćerku, ona čak i liči na moju majku

Kažu nam: „Ko bude plakao, njega ćemo streljati. Nasmejte se.“ Terali su nas da se osmehujemo… Sagnem se, a on priđe da proveri da li se smejem ili plačem?

Stoje… Sve mladi muškarci, lepi… Smeju se… Nisam se uplašila mrtvih, nego ovih živih. Otad se plašim muškaraca…

Nisam se udavala. Ne znam šta je ljubav. Plašila sam se: šta ako rodim dečaka