Zastrašujuće, teško ali veličanstveno
Teška..ne mogu da preporučim ovakvu knjigu ikome, jer je bolno čitati o istrebljenju jednog naroda iz čistog hira jednog maloumnika..s druge strane, treba da je pročita svako, treba da postoje ovakva svedočenja, posebno danas, kada ista ta nacija koristi reč genocid za druge narode..maloumnik je bio jedan, šta je s narodom koji je ćutao na to i borio se u ime njegovog ludila..
Суптилним стилом, опрезно и са великим поштовањем према страдалницима, Лебовић описује своје дане у логору. Али, не само своје дане, он описује и оно што припада времену као појму нама недостижном. Копрцање између жеље да се ипак преживи, макар и као костур, макар и као пепео, али да се ипак остане на светлој страни времена, и потребе да се одмах, у истом тренутку умре и нестане, јер како остати жив и смислен када је све претворено у бедно ништавило. Дубоко сам дирнута причом у којој се води борба око два неважна пужа. То је тиха борба, речима, дијалогом, и можда јесте неважна нама читаоцима, али не може а да се не идентификује са онима који тај мајдан бију свесни његове животне важности. Semper idem добија свој епилог, заиста добија свој крај овом великом збирком од свега пар прича. Писац нас оставља у чуду, страху и жељи да се остане...овде где већ јесмо.
Divne priče
Na pragu novog milenijuma, u Srbiji živi još svega oko 3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta od ukupnog broja stanovnika. Budući da je u toj populaciji najviše starijih od pedeset godina, taj će se broj smanjivati i, kako sociolozi i statističari predviđaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati. Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada nije proganjao i uništavao Jevreje prvi će u Evropi ostvariti „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ – u njegovoj zemlji neće više biti Jevreja. Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomen-ploče, groblja i literatura – kao svedoci večne priče o neumitnoj prolaznosti.