Stefan Nemanja

Руски летописац је оставио забележене утиске – о Цариграду и Светој Софији – ових изасланика: „Грци нас одведоше у здање где своме Богу служе и не знађасмо јесмо ли на небу или на земљи. Јер на земљи нема таквог сјаја или такве красоте и не знамо како да их опишемо. Знамо једино да Бог овде борави међу људима и да је њихова служба лепша од обреда других народа. Јер ту красоту заборавити не можемо.“

Евсевије Кесаријски, „отац црквене историје“

Постојала је само једна истина – божије откровење човечанству

96 Мошти Светог Прокопија налазиле су се у Нишу све до пред долазак Турака, када су пренете у Прокупље. По Светом Прокопију Прокупље је добило и име.

Свети Симеон је надвисио и надмашио великог жупана Стефана Немању. Силазећи са трона – „распаљен Христовом љубављу“ – пео се у вечност.

његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани.

Дугачак је пут који су Срби прошли од свог досељавања у 7. веку и својих протодржава, преко примања хришћанства, до државе великог жупана Сте­фа­на Немање.

Управо са великим жупаном Стефаном Немањом започиње настанак праве српске државе средњег века, јер „до његове појаве ми смо имали само хисторију племена, локалне покрете и личне покушаје, али нисмо имали праве државне мисли“ (В. Ћоровић). Стефан Немања је био, како је рекао његов син Стефан Првовенчани – „скупљач изгубљених делова свог отачаства, а и обновитељ“.

На тај начин могла би да буде објашњена веома рана појава српских кнежевина које су у другој половини IX века већ посматране као засебне државице – Травуније, Захумља, Дукље и Паганије. Последња област која ће се издвојити из првобитне Србије, била је Босна крајем X века“ (Т. Живковић).

Речју, Властимирова заслуга је не само што је успоставио прву српску државу, што је проширио њене границе и организовао је, него што је ту државу и очувао, и то у тешкој борби против снажног непријатеља.

Током деветог века Византија је успела да прошири свој културни утицај на велики део северног Балкана. „На тај начин је тек настале словенске државе заувек или само привремено увела у сферу своје цивилизације. Предмет интересовања Византије били су, пре свега, Бугари, Срби и Хрвати“ (Д. Оболенски).

Ниједан „јужнословенски народ, па и ниједан европски, поготово ниједан источноевропски ни медитерански народ“ није могао а да не буде захваћен утицајем Цариграда. Сви ти народи, како који, у већој или мањој мери, носе печат ове велике цивилизације.

Истовремено у Византији постају приметни знаци коначног раскида с римском традицијом. Ираклијевом владавином започиње нова епоха у историји Византије „која повлачи границу између старог и новонасталог историјског кретања“. Завршава се римски и почиње византијски период у правом смислу.

Потпуна хеленизација и све већа теократизација дају ново обележје царству. Грчки језик, језик народа, постаје званични језик у Византији, а Ираклије узима грчки назив за титулу владара – василевс.