Maštarije

Bioj Kasares se tada priseti da je jedan od ukbarskih jeresijarha nekada izjavio kako ogledala i snošaj zaslužuju svaki prezir, budući da umnožavaju ljudsku vrstu

Izvesno je samo da odlažemo sve što se odložiti može; možda u dubini duše znamo da smo besmrtni i da će svako od nas, pre ili kasnije, učiniti sve i sve saznati.

Tragao je za dušom koja bi zavredela da učestvuje u svemiru.

„Razmišljanje, analiziranje, izmišljanje“ (takođe mi je napisao) „nisu neprirodne čovekove radnje, već predstavljaju normalno disanje inteligencije. Činjenica da u zvezde kujemo slučajna izvršenja ove prirodne funkcije, čuvamo stara i tuđa razmišljanja, da se podsećamo, uz sumnjičavu zaprepašćenost, onoga što je doctor universalis mislio, nije ništa drugo do priznanje naše iznurenosti ili našeg varvarstva. Svako bi trebalo da bude sposoban za sve ideje, zato pretpostavljam da će u budućnosti tako i biti.“

Ne postoji intelektualna vežba koja se na kraju neće pokazati beskorisnom. Jedna filozofska doktrina u početku je verodostojni opis svemira; proteknu godine a ona postane tek jedno poglavlje – ili samo pasus ili ime – u istoriji filozofije. U književnosti, ovo zastarevanje još je očiglednije. Don Kihot – rekao mi je Menar – beše pre svega jedna blagougodna knjiga; danas služi kao izgovor za rodoljubive zdravice, gramatičku nadobudnost, skaredno luksuzna izdanja. Slava je ravna nerazumevanju, i to možda onom najgorem.

gazeći po izmešanim pokolenjima ispucalog suvog lišća.

Pomislih da čovek može zamrzeti druge ljude, ili druge trenutke drugih ljudi, ali ne i određenu zemlju: ne može se biti neprijatelj svicima, rečima, vrtovima, vodenim tokovima, zalascima sunca.

Slepa za istinske krivice, sudbina ume neumitno da kazni najbezazleniju nepažnju.

Upravo su tako učinili Karlajl u Sartor Resartusu i Batler u The Fair Haven:

Tegobno je, pravo kuburenje, mahnito sastavljati goleme knjige; nema razloga na petsto stranica razrađivati ideju koja bi se savršeno jasno dala saopštiti u svega nekoliko minuta.