Живот и прикљученија

У једандва минута би и[х] до тридесет. Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас, гледајући нас веселим образом. Онда ми поче долазити дрзновеније, мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени.

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена,

дођемо у само вече у Итебеј к тетки мојој,

„Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!”

Дечанца да сам могао, би[х] га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио би[х] га. Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и страшивицу који, да се не пошље везан у Тамишвар, би се одрекао вере и закона. Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као изгубљене! Ја сам сâм био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: „Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, ја ћу отићи те отићи!” Нисам нимало сумњавао уподобити себе апостолу, говорећи: „Ко ће ме одлучити од љубави Христове?

Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из источника мниме светиње.