Luiza Mej Olkot

Sotona će besposlenim rukama naći kojekakvog naopakog posla.

Bio je to vrlo radostan doručak iako nisu od njega dobile ni zalogaj. A kad su otišle odatle, ostavljajući za sobom udobnost, valjda u čitavom gradu nije bilo četiri srećnije duše od tih gladnih devojčica koje su se odrekle svog doručka i na božićno jutro se zadovoljile hlebom i mlekom.

„To znači voleti bližnjega svoga više nego sebe samoga, i sviđa mi se“, reče Meg pošto su poređale svoje poklone dok je majka bila na spratu, gde je prikupljala odeću za sirote Humele.

Mislim da nije pravedno da neke devojčice imaju mnoštvo lepih stvari, a druge devojčice baš ništa“, dodade mala Ejmi, pozleđeno šmrknuvši.
„Mi imamo oca i majku, imamo jedna drugu“, javi se zadovoljno Bet

„Neki dan si rekla kako smo, po tvom mišljenju, neuporedivo srećnije od kraljevske dece, pošto se ona neprestano kavže i ropću uprkos svom novcu.“
„I rekla sam, Bet. E pa, mislim da jesmo srećnije. Jer iako moramo da radimo, opet zbijamo šalu na svoj račun i opako smo vesela ekipa, što bi rekla Džo.“

Jadna Meg se retko žalila, ali osećaj nepravde ponekad je u njoj izazivao ogorčenje prema svima jer još ne beše spoznala koliko je bogata nekim blagoslovima koji sami po sebi mogu ispuniti život srećom.

Bogati ili siromašni, ostaćemo na okupu i bićemo srećni jedni s drugima.“

pomisao da doprinosi svome izdržavanju ispunjavala ju je srećom uprkos tom neprekidnom „Džoze-fina!“.

govorile: ’Samo kad bismo imale ovo’ ili ’Kad bismo samo mogle ono’, umnogome zaboravljajući koliko već imaju i koliko prijatnih stvari zapravo već mogu da rade.

blagoslovima i budite zahvalne.’

odlučiše da isprobaju njen savet i ubrzo se iznenadiše kad shvatiše koliko im je lepo