Filip Rot

ironija ljudima služi kao uteha, tako da ona nema smisla za nekoga kome sve polazi za rukom kao da je zaista bog

šta mi uopšte možemo učiniti povodom te užasno važne stvari zvane drugi ljudi, kad oni ostaju lišeni značenja koje im pridajemo, i umesto toga preuzimaju neki suludi smisao; zar smo toliko nesposobni da prozremo ono što se krije u drugim ljudima, kao i njihove skrivene namere? Da li bi trebalo da se svi zatvorimo, zaključamo vrata, i sedimo tako izolovani poput usamljenih pisaca u zvučno izolovanim ćelijama, i svojim rečima stvaramo ljude, a onda tvrdimo da su ti ljudi sačinjeni od reči stvarniji od stvarnih ljudi koje svakodnevno uništavamo svojim neshvatanjem? Ostaje činjenica da se život ionako ne svodi na ispravnu procenu ljudi. Živeti znači shvatati ljude pogrešno, shvatati ih pogrešno i pogrešno i pogrešno, a onda, nakon pažljivog razmatranja, ponovo ih shvatati pogrešno. Tako znamo da smo živi: kada grešimo. Možda bi najbolje bilo zaboraviti na ispravnu i pogrešnu predstavu o ljudima, i jednostavno se prepustiti. Ako ste sposobni za to, pa, blago vama!

„Pisanje te pretvori u nekoga ko nikad nije u pravu. Iluzija da ćeš jednom sve shvatiti fetiš je koji te navodi da pišeš. Šta bi drugo imalo takvu moć? Ali kao patološki fenomen ne uništi ti baš potpuno život.“