Filip Rot

svom odanom sledbeniku obuzetom strahopoštovanjem, da imitira

„Vaša galerija probisveta

Izvinite, doktore, što sam pomenuo imena dva umetnička dela.“ „Ništa ne mari. Svakakve ja stvari ovde čujem. Navikao sam.“

A i zašto ’delinkventi’? Zar ne može i ’ljudi nezavisna duha’?

Zar na životnom putu ne postoji neka tačka u kojoj se čovek predaje dužnosti, dočekuje je dobrodošlicom, baš kao što se nekad predavao zadovoljstvima, strastima, avanturama – zar ne postoji neko doba kada je dužnost zadovoljstvo, a ne zadovoljstvo dužnost…?

Kada imate dobar odnos sa svojim detetom, s vremenom se sve što ne valja – pogrešne procene obe strane – polako ispravi, malo-pomalo, korak po korak, dan po dan, ispravi se i stvari dođu na svoje mesto i roditelji tada bivaju nagrađeni… ali ovo?

Kada je reč o utehi, uvek je pogrešan brat, pogrešan otac, pogrešna majka, pogrešna žena, zato čovek mora biti u stanju da uteši samog sebe, i mora biti jak i tešiti druge.

Ti dozvoljavaš ljudima da imaju apsolutni uticaj nad tobom. Ništa toliko ne zarobljava kao zadovoljavanje tuđih potreba.

Nikad je zapravo nije ni imao, ali činilo se da je tek sad shvatio da stvaranje damskih rukavica za svečane prilike u svim veličinama, tako da mogu odgovarati svima, ne znači i stvaranje života koji može odgovarati svima koje je voleo.

Ograničeni ljudi s neograničenom energijom;