Gen: Intimna istorija

„Mogli ste da posmatrate mapu i rekapitulirate konstrukciju organizma“, kaže Horvic. „Mogli ste da kažete: ’Za dvanaest sati, ova ćelija će da se podeli jednom; za četrdeset osam sati postaće neuron, a šezdeset sati posle toga preći će u taj deo nervnog sistema crva i ostati tamo do kraja njegovog života. I bili biste savršeno u pravu: ta ćelija bi uradila tačno to. Prešla bi tačno tamo, tačno u navedeno vreme.’“

Najčudovišnija Kalibanova mana jeste to što se njegova suštinska priroda ne dâ promeniti nikakvom spoljnom informacijom: njegova priroda neće da dozvoli vaspitanju da je oplemeni. Kaliban je genetski automat, mehanički zloduh – i zbog toga je neizmerno tragičniji i jadniji od ičega ljudskog.

Možda mudro, namerno je bio obazriv u pogledu onoga što je njegova teorija nagoveštavala u vezi s evolucijom čoveka: u Poreklu postoji samo jedina rečenica u kojoj se ona pominje – „baciće svetlost i na poreklo čoveka i njegovu istoriju“ – i može se mirne duše reći da je to, u domenu nauke, bilo ublažavanje veka. Međutim, Ričard Oven, stručnjak za taksonomiju fosila – Darvinov kolega ali i konkurent – vrlo brzo je dokučio filozofske implikacije Darvinove teorije. Ukoliko je do postanka vrsta došlo onako kako je glasila Darvinova pretpostavka, rezonovao je, tada su implikacije za ljudsku evoluciju očigledne. „Čovek je možda postao od majmuna“ – Oven se u toj meri gnušao te ideje da nije mario ni da razmišlja o njoj. Darvin je izneo najsmeliju novu teoriju u oblasti biologije, napisao je Oven, a da je nije potkrepio odgovarajućim dokazima proizašlim iz eksperimenata; umesto plodova, dao je samo „intelektualne ljuske“, prigovarao je Oven (citirajući Darvinove reči): „Moramo upotrebiti maštu da popunimo neke veoma velike praznine.“

Dok je svetom zeba harala glad, te batokljune jedinke preživljavale su hraneći se tvrdim semenkama. Razmnožavale su se i počela je da se pojavljuje nova vrsta zeba. Nakaza je postala norma. Kad su nametnuta nova maltusijanska ograničenja – bolesti, glad, paraziti – uporište su dobili novi sojevi, pa se populacija ponovo promenila. Nakaze su postajale norme, a norme su izumirale. Nizala su se čudovišta, a evolucija je napredovala.

va taj sumorni ciklus – kao Sizif koji s mukom gura od jedne do druge gladne godine.

Darvin je u Maltusovom eseju smesta uočio rešenje za svoju dilemu. Nevidljiva ruka bila je borba za opstanak. Za prirodu je smrt bila metod selekcije, njen svirepi tvorac. „Odmah mi je sinulo“, napisao je, „da će u takvim okolnostima [prirodne selekcije], povoljne varijacije imati tendenciju da budu sačuvane, a one nepovoljne da budu uništene. Posledice toga biće formiranje nove vrste.“

Maltus, njeni resursi će se smanjivati, a nadmetanje među pojedincima biće sve ljuće. Urođena sklonost populacije da se širi naći će se u ozbiljnoj protivteži s ograničenim resursima; njene prirodne navike naći će se suočene s prirodnom oskudicom. Potom će moćne apokaliptične sile – „loša godina, epidemije, zaraza i kuga napasti strahovitom snagom i pokositi hiljade i desetine hiljada“ – i tako izjednačiti „populaciju s hranom koliko je u svetu ima“. Oni koji prežive ovu „prirodnu selekciju“ počeće iznova taj sumorni ciklus – kao Sizif koji s mukom gura od jedne do druge gladne godine.

Međutim, sila koja je upravljala selekcijom krava, pasa i golubova bila je ljudska ruka. Koja ruka je, pitao se Darvin, upravljala nastankom tako različitih podvrsta zeba na onim dalekim vulkanskim ostrvima

Pojava se nazivala variranjem – životinje su ponekad davale potomstvo s osobinama različitim od onih u roditelja.

Međutim – ako se ostavi Bog po strani – koja pokretačka sila stoji iza postanka vrsta? Koji je impuls podstakao da tim brzim rečicama specijacije poteče, recimo, trinaest vrsta zeba?

Lajelov rad je ostavio veliki utisak na njega. Ovaj je, naime, tvrdio (vrlo radikalno, za ono vreme) da su složene geološke formacije, poput stena i planina, nastajale tokom veoma dugih razdoblja, i to ne Božjom rukom već sporim prirodnim procesima kao što su erozija i sedimentacija. Umesto jednog, katastrofalnog biblijskog Potopa, tvrdio je Lajel, desili su se milioni poplava; Bog nije oblikovao zemlju pojedinačnim kataklizmama već milionima tankih rezova. Za Darvina, Lajelova središnja zamisao – o sporom talasanju prirodnih sila koje oblikuju i preoblikuju zemlju, i tako vajaju prirodu – ispostaviće se kao moćan intelektualni podsticaj.