Inače, ovu sam knjigu napisao za nedelju dana, a krčkala se u meni godinama; lupao sam po pisaćoj mašini kao sumanut.
Jovana Stokićhar citeretsidste år
Sve knjige se obično završavaju tačkom.
Ova neobična knjiga njome počinje.
Čitaoče, dodirni je. Mislim na tačku.
Je l’ jesi?
Jesi.
Hvala.
Eto, to je naša dodirna tačka.
rajkovicmarija11har citeretsidste år
Kada sam se vratila kući, zabrinuti otac me je čekao baš na mestu gde sam proveravala da li je sve u redu. Očevi izgleda uvek čekaju na mestima gde smo ih napustili.
lexydimhar citeretsidste år
Akiko pati kao i sve žene: tiho, kao kiša koja se nećka
lexydimhar citeretsidste år
A ja, Marselo, između dve (o)sobe. Oduvek u to neko Između. U rascepu.
lexydimhar citeretsidste år
Hej, kao da je bitno, Akiko. Nauči da živiš jed-nostavno ili jednostavno – živi. Nema druge.
lexydimhar citeretsidste år
„To nije lepo. Ja sam Akiko i ne verujem u na-zive, u granice i podele
lexydimhar citeretsidste år
Meni godine nisu teret jer ih nemam. Inače bi bilo drugačije.