Jugoslovenski nokturno: Roman o jednoj generaciji

„Jugoslavija je za mene bila Evropa. Ja sam tamo odlazio čak i pešice, ne samo autobusom, kolima ili avionom. Ma koliko iscepkana, Jugoslavija je bila model za Evropu budućnosti. Ne Evropu kakva je sada, ovu našu, u neku ruku veštačku Evropu, sa njenim slobodnim trgovinskim zonama, već mesto gde različite nacionalnosti žive pomešane, naročito onako kako su to u Jugoslaviji radili mladi, čak i posle Titove smrti. Eto, mislim da je to Evropa kakvu bih ja želeo. Zato je za mene slika Evrope uništena sa uništavanjem Jugoslavije.“

(Peter Handke, televizijski intervju)

Ostatak priče je urlik Milojka Pantića koji je odmah ušao u legendu: „Darko, Darko, Darko!“, viknuo je tri puta da zapečati podvig Crvene zvezde koja je postala šampion Evrope

„Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak zaprežnih kola istorije slučajno prerezao napola…“

Ovo je čuvena rečenica pisca Miroslava Krleže koja je, naravno, razbesnela nacionaliste na obe strane, ali koja najbolje opisuje te narode.

„Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“

„Kada sam igrao u Olimpik Marselju, sa mnom je u timu bio i Alen Bokšić: ja sam Srbin, a on Hrvat. Bili smo veliki prijatelji i to smo i dan-danas, nikada nismo razgovarali o svom nacionalnom poreklu i tim stvarima. Za pametne ljude ti problemi ne postoje; glupaci svuda vide probleme.“

„Nažalost“, nastavlja, „mnogi od nas su tih godina izgubili razum i krenuli za tim ludacima koji su samo podsticali našu bratoubilačku mržnju i gurali nas, kao narod i kao državu, ka samouništenju. Karadžić, Milošević, Mladić, Tuđman… zaboravljam mnoge druge… nosiće zauvek na savesti genocid i krv naše dece poslate u krvoproliće.“

„Za rakiju, koja je, više nego bilo šta drugo, ujedinila Jugoslaviju!“ Obojica otpijemo po gutljaj. „Šalu na stranu, ova koju pijemo smatra se nacionalnim pićem Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije; u Sloveniji se proizvodi odlična medovača, koju oni zovu medeno žganje. Šta je ujedinilo Jugoslaviju više nego ovo piće?“

„Fudbal“, odgovaram.

„Balkane, Balkane, Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj!“

(Azra, Balkan – 1979)

Možda je košarka bila poslednji zajednički prostor koji se predao pred prostačkom logikom nacionalizma.

Postoji jedan slikovit, dramatičan trenutak koji opisuje tu predaju.

Jedna posebna utakmica, finale prvenstva. Poslednjeg. Nalazimo se u Beogradu, početkom maja 1991, igraju Partizan i Jugoplastika (da, znamo da je POP 84 bio sponzor Splićana u tim teškim vremenima, ali ljudi mojih godina taj tim poistovećuju samo sa upornim ponavljanjem pentametra „Ju-go-pla-sti-ka“ koji je grmeo sa tribina na Gripama), to je odlučujuća utakmica za osvajanje titule šampiona Jugoslavije.

Sve počinje sredinom drugog poluvremena, protivnapadom Kukoča, koji krade loptu i zakucava. Po nejasnim slikama i zadivljenom komentatorovom glasu shvata se da je domaća publika počela da aplaudira i ustaje, na licu dalmatinskog košarkaša koji se vraća u odbranu vidi se maltene neka vrsta nelagode… jedino sport može da izazove takva osećanja.

U tim poslednjim trenucima utakmice, na kojoj je Jugoplastika u ubedljivom vođstvu i praktično je već šampion Jugoslavije, prestaje da postoji najjača liga svih vremena (s ove strane Velike bare, naravno) i možda ljude na tim tribinama podilazi jeza zbog svesti o onome što se dešava, najpromišljeniji imaju prazninu u želucu, podrhtavaju im kolena, zato što je, nažalost, proleće 1991…

Peščani sat koji meri vreme opstanka Jugoslavije brzo se prazni. Ali dok u kasarnama udaljenim nekoliko kilometara od košarkaške dvorane neko besramno podmazuje minobacače i kalašnjikove za bratoubilački rat, tamo, u tom hramu sporta, deset hiljada srpskih navijača i poznavalaca košarke ustaju na noge kako bi, dok utakmica još traje, aplaudirali poslednjoj pobedi splitske Jugoplastike.

Jedna velika reka, baš kao Dunav: mirna, svečana, miroljubiva. Reka koja je dobijala snagu i energiju od svih svojih pritoka, metafora svih naroda koji su je sačinjavali i koji su se stapali u snažan rečni tok, u kome se više nisu razlikovali, pošto kapi vode mogu samo da se mešaju i stapaju.

Tako postaju snažne i mogu da stignu do mora.“